Priča o Vasi Ladačkom

Znate l’ priču o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo. 
Jednom devet dana nije izlazio iz birtije,
kažu da je bio čudna sorta … 

Otac mu je bio sitni paor, ‘ranio je sedam gladnih usti’.
Mati mu je bila plava, tiha, nežna, jektičava,
umrla je s trideset i nešto … 

Imali su par jutara zemlje, malu kuću na kraju sokaka. 
Na astalu navek hleba, taman tol’ko kol’ko treba,
al’ je Vasa hteo mnogo više … 

Želeo je konje vrane, po livadi razigrane, 
sat sa zlatnim lancem i salaše … 
Želeo je njive plodne, vinograde blagorodne, 
u karuce pregnute čilase, ali nije mog’o da ih ima. 

Voleo je lepu al’ sirotu, uz’o bi je, samo da je znao: 
voleš jednom u životu, sad bogatu il’ sirotu, 
to ne bira pamet nego srce … 

Sve se nad’o da će ljubav proći. Zanavek je otiš’o iz sela. 
Nikad nije pis’o nikom, venč’o se sa mirazdžikom, 
jedinicom ćerkom nekog gazde … 

Dobio je konje vrane, po livadi razigrane, 
sat sa zlatnim lancem i salaše … 
Dobio je njive plodne, vinograde blagorodne, 
u karuce pregnute čilaše, sve je im’o ništa im’o nije. 

Propio se, nije prošlo mnogo, dušu svoju đavolu je prod’o. 
Znali su ga svi birtaši, tražio je spas u čaši, 
ali nije mog’o da ga nađe … 

Mlad je kažu bio i kad je umro, sred birtije, od srčane kapi. 
Klonula mu samo glava, k’o da drema, k’o da spava 
i još pamte šta je zadnje rek’o … 

Džaba bilo konja vranih, po livadi razigranih, 
džaba bilo sata i salaša … 
Džaba bilo njiva plodnih, vinograda blagorodnih, 
džaba bilo karuca, čilaša … 

Kada nisam s onom koju volem, 
kada nisam s onom koju volem. 

Kad ja nisam s onom koju volem, 
E, kad nisam s onom koju volem. 

Znate l’ priču o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo. 
Čak i oni slični njemu, kada razmisle o svemu, 
kažu da je bio čudna sorta …