SPREMENLJIVOST
vedno me zanima isti kos neba
čudno je
da fotografiram jesenske motive
leto za letom
ozke ulice primorskih mest
labode na jezerih
odseve dreves na gladini
nenadoma je vse enostavno
listi v jesenskih barvah
ženske in živali tudi vrtnice
znova in znova isti motivi
toda v drugačni svetlobi
nebo ni enako
kot bi hotel prestaviti čas
in trajanje
oči neke druge osebe
čeprav iste
glas drugače zveni podnevi
drugače ponoči
ko je nežen in božajoč
kot bi se slačil
drugačna si kot včeraj
PROMENLJIVOST
uvek me zanima isto parče neba
čudno je
da iz godine u godinu
snimam jesenje motive
uske ulice primorskih gradova
labudove na jezerima
odraz drveća na površini vode
odjednom je sve jednostavno
lišće u jesenjim bojama
žene i životinje, pa i ruže
opet i opet isti motivi
ali u drugačijem svetlu
nebo nije isto
kao da bih hteo da pomerim vreme
i trajanje
oči neke druge osobe
iako iste
glas drugačije zvuči danju
nego noću
kada je milujući i nežan
kao da se svlačim
drugačija si nego juče
SKLEŠI DO KONCA
Potok šumi pesem
čez skale spomina.
Zdaj balade, žalostinke,
nato poskočne viže,
šepeče vejama
sklonjenim na vodo.
Skale so utrujene,
poraščene z muljem časa,
spolzke kot poti vsakdana.
Ne iščem več kotičkov,
razigranosti kot kdaj spomladi,
korak je počasnejši.
Poteze niso vihrave
mimo zgrajenih mostov
in poti, ki jih označuješ
v vseh odtenkih želja
mladostne vihravosti
med spolzkimi gobami.
Obleka je raztrgana,
prtljaga je težka in krvava,
povsod so sledi trnja.
Potok še vedno šumi,
Naj skleše do konca
te skale spomina.
ISKLEŠI DO KRAJA
Potok žubori pesmu
preko stena sećanja.
Čas balade, tužbalice
čas poskočne melodije
šapuće granama
povijenim nad vodom.
Stene su umorne
obrasle muljem vremena
klizave kao putevi svakidašnjice.
Ne tražim više kutke,
razigranost kao nekada u proleće,
korak je sporiji.
Potezi nisu nagli
mimo sagrađenih mostova
i puteva koje označavaš
u svim nijansama želja
mladalačke plahovitosti
među ljigavim gljivama.
Odeća je pocepana,
prtljag težak i krvav,
svuda tragovi trnja.
Potok i dalje žubori
neka iskleše do kraja
ove stene sećanja.
MORJE IN STAREC
onog leta nisam razmišljao
o svetlosnim godinama rastojanja između svetova
i poleteo sam među sazvežđa
na krilima izraslim nakon nekoliko čaša vina
u bašti restorana uz more
za svoj svet sam istkao nebo
koje dotičem svojom smelošću
sunce mi daruje mnogo vremena
čak i mesecu pozajmljuje svoju svetlost
a more blista u svojoj hučnosti
mesečev sjaj hladi mi čelo
crvene ruže ograničavaju me svojim trnjem
morao bih da ih zatvorim u kavez za divlje zveri
da ne bi bila opasna ta njihova lepota
hoću da budem kao drveće koje ozeleni u svako proleće
reči su kao jato crnih vrana
grakću grakću posle gozbe sa trešnjama
nezadovoljne time što su uništile
koraci odjekuju kao moja praznina
sluteći granitne ljiljane koji mi boje lice
noćno lice neba je zabrinuto
kad u zoru zazvone zvona
i more je zasićeno sadašnjošću
neće me više biti kad sunce oboji tvoje oči
raskoš uvek rani i izmami suze
MORE I STARAC
onog leta nisam razmišljao
o svetlosnim godinama rastojanja između svetova
i poleteo sam među sazvežđa
na krilima izraslim nakon nekoliko čaša vina
u bašti restorana uz more
za svoj svet sam istkao nebo
koje dotičem svojom smelošću
sunce mi daruje mnogo vremena
čak i mesecu pozajmljuje svoju svetlost
a more blista u svojoj hučnosti
mesečev sjaj hladi mi čelo
crvene ruže ograničavaju me svojim trnjem
morao bih da ih zatvorim u kavez za divlje zveri
da ne bi bila opasna ta njihova lepota
hoću da budem kao drveće koje ozeleni u svako proleće
reči su kao jato crnih vrana
grakću grakću posle gozbe sa trešnjama
nezadovoljne time što su uništile
koraci odjekuju kao moja praznina
sluteći granitne ljiljane koji mi boje lice
noćno lice neba je zabrinuto
kad u zoru zazvone zvona
i more je zasićeno sadašnjošću
neće me više biti kad sunce oboji tvoje oči
raskoš uvek rani i izmami suze
KAM JE ODŠLA
Povsod srečujem srečo,
na fotografijah,
dotika se me z melodijo,
trepeta v krošnjah
in šepeta v poletnih večerih.
Strmi vame
z začudenimi očmi
na obronkih hotenj,
ko se pogrezam
v živi pesek vsakdana.
Kaplja tišine
izzveni čez dan v večer,
ko lovim ravnotežje
na robu noči
in jo pretvorim v misel.
Nič ni za vedno,
žar zbledi,
kava se ohladi,
cigareta ugasne
in čas mine.
Pozimi mi je nosila pomlad
po kapljah in snežinkah.
Ustvaril sem jo zase,
postalo ji je tesno v oblačilu,
pomahala mi je z odhajajočega vlaka.
KUDA JE OTIŠLA
Povsod srečujem srečo,
na fotografijah,
dotika se me z melodijo,
trepeta v krošnjah
in šepeta v poletnih večerih.
Strmi vame
z začudenimi očmi
na obronkih hotenj,
ko se pogrezam
v živi pesek vsakdana.
Kaplja tišine
izzveni čez dan v večer,
ko lovim ravnotežje
na robu noči
in jo pretvorim v misel.
Nič ni za vedno,
žar zbledi,
kava se ohladi,
cigareta ugasne
in čas mine.
Pozimi mi je nosila pomlad
po kapljah in snežinkah.
Ustvaril sem jo zase,
postalo ji je tesno v oblačilu,
pomahala mi je z odhajajočega vlaka.
RAVNOVESJE
Spotikam se na hodnikih časa,
spremljaš me in greješ kot sonce,
žariš kot zvezda v mojem prgišču.
Kdaj boš odstrla obličje, da bom videl
tvoj pravi obraz, tvoje oči,
če še gnezdim v njih,
če je izvir še tako bister in čist,
da bom slišal peti svojo kri v steblu?
Med tem, ko blodim po ulicah razuma
skozi mračen gozd,
vidim, da je tvoj obraz bled.
Ko kresnice prižgejo lučke
izstopiš in izgineš v temi
obdana z nočjo, s hišami in sencami.
Misli so se razlile, ko je luna čakala poldne
vsa prekrita z bledim pepelom,
pomeni med vrsticami,
ko črke plešejo med napisanim
in izgovorjenim na poti umiranja.
Ko zgrabim čas med spomini,
poganjki drhtenja brstijo v trenutkih kipenja.
Oblečena v rdečo obleko
se pojaviš med snom in omotico,
rušiš že tako trhlo ravnovesje.
RAVNOTEŽA
Saplićem se u hodnicima vremena,
pratiš me i greješ poput sunca,
sijaš kao zvezda u mojoj šaci.
Kada češ otkriti lice da vidim
tvoj pravi lik, tvoje oči,
ako se još gnezdim u njima,
ako je izvor još bistar i čist
da čujem kako peva moja krv u stablu.
Dok lutam ulicama razuma
kroz mračnu šumu
vidim da je tvoje lice bledo.
Kad svici upale svetla
izađeš i nestaneš u mraku
okružena noći, kućama i senkama.
Misli su rasplinule dok je mesec čekao podne
prekriven bledim pepelom
značenjem između redova
dok slova igraju između napisanog
i izgovorenog na putu umiranja.
Kad uhvatim vreme među sećanjima
izdanci drhteći kliju u trenucima kipenja.
Odevena u crvenu haljinu
iskrsneš između sna i vrtoglavice,
rušiš ionako trulu ravnotežu.
TUDI ZVEZDE NISO MOJE
Ne tečem za avtobusom,
ki odhaja.
Naj gre, saj ni moj.
Čevlji gredo svojo pot
in ne žalujem za tistimi v izložbi,
nikoli niso bili moji.
Kadar kdo gre iz mojega življenja,
ga ne morem zadržati,
ker mi ne pripada,
lahko mu le zaželim srečno pot.
Pričakoval sem širino oceana,
ti mi pa žuboriš kot potoček.
Dnevi se plazijo;
ko zrem v večerno nebo,
se vedno sprašujem,
v kateri temi skrivaš zvezde,
do katerih bi postavil lestev
naslonjeno na mesečev sij.
NI ZVEZDE NISU MOJE
Ne trčim za autobusom
koji odlazi.
Neka ide jer nije moj.
Cipele idu svojim putem
i ne žalim za onima iz izloga,
nikad nisu bile moje.
Kad neko odlazi iz mog života
ne mogu da ga zadržim,
jer mi ne pripada,
mogu samo da mu želim srećan put.
Očekivao sam širinu okeana,
a ti mi žuboriš kao potočić.
Dani se vuku;
kad zurim u noćno nebo
uvek se pitam
u kojoj tami skrivaš zvezde
do kojih bih postavio merdevine
naslonivši ih na mesečev sjaj.
POLETNO VINO
Po požirku poletnega vina
se prebuja jutro na drugi strani sanj,
osuši potne kaplje na tvojem čelu
in vse besede so odveč.
Ustvaril sem te zase
po svoji meri, zato ti je tesno
v oblačilih, ko izgovoriš midva
z upanjem ali brez.
Rezke trave niso ponižne,
režejo moja meča,
jok nič ne pomaga,
modra svetloba je hladna.
Stvarem dajem prava imena
in iščem, kar bi lahko ljubil
med vsemi napakami
v pomladni vzvišenosti.
Pridušen krik cvetja
na blazini med jagodami,
košček neba z nasmehom sonca
so sestavine mojega poletnega vina.
LETNJE VINO
Nakon gutljaja letnjeg vina
budi se jutro na drugoj strani snova,
osuši kapi znoja na tvom čelu
i sve reči su suvišne.
Stvorio sam te za sebe
po svojoj meri zato ti je tesno
u odeći kad kažeš: nas dvoje –
sa ili bez nade.
Oštre trave nisu ponizne
režu mi listove na nogama,
plač ne koristi,
plavo svetlo je hladno.
Stvari nazivam pravim imenima
i ne tražim šta bih mogao voleti
među svim greškama
u prolećnoj uzvišenosti.
Prigušen krik cveća
na jastuku među jagodama,
parče neba sa osmehom sunca
sastojci su mog letnjeg vina.
Pesmi napisal in prevedel: Jože Brenčič
